Kao prevodilac sa višegodišnjim iskustvom u jednoj od najvećih srpskih proizvodnih kompanija, pa i kasnije, radeći u sopstvenoj prevodilačkoj agenciji, nebrojeno puta sam bila u situaciji da se suočim sa zahtevom za hitnim prevodom. “Potrebno za juče”, da, najčešće su mi tako odgovarale bivše kolege na moje pitanje: “Kada treba da bude gotovo?” Oni su svoje završili,  inženjeri, tehnolozi, komercijalisti, sve je gotovo, samo još da se “prekuca na strani jezik” i prosledi klijentu. I onda tu nastupam ja. Radno vreme je na izmaku, oni će kući, a ja – da “prekucavam…” Da ne bih duboko zanoćila, moraću da radim bar dva puta brže. Kako da to postignem?

Kada dugo radite u jednoj kompaniji, sasvim je logično da ćete ovladati specifičnom stručnom terminologijom u predmetnoj oblasti, pa će vam biti – lako, ono što je za većinu prevodilaca – teško. Ukoliko ste imali sreće, autor izvornog teksta bio je visoki profesionalac, pa u njemu nećete naići na besmislene ili dvosmislene i nestručno formulisane (sa vašeg aspekta) rečenice, nejasne skraćenice koje ćete odgonetati uz pomoć raznih pretraživača (a vreme leti). Ako ste pored višegodišnjeg prevodilačkog iskustva još i entuzijasta i zaljubljenik u svoju profesiju, sigurno ste do sada prikupili bogatu zbirku tematskih rečnika, uključujući i one stare i požutele, u koricama i sa otpalim koricama, uz dužno poštovanje svih, dostupnih nam danas, online rečnika. Dostupnost dobrih rečnika će itekako doprineti i većoj brzini i višem kvalitetu prevoda.

Ipak, složićete se, nebrojeno puta se sretnemo sa tekstom čije prevođenje nije moguće ubrzati u znatnoj meri. I tada presudnu ulogu  igraju visok nivo obrazovanja prevodioca, profesionalne veštine, iskustvo (ovde nećemo pominjati mašinsko prevođenje).

Prevodilac bi, uz sve već pomenuto, mogao da vlada i veštinom brzog (slepog) kucanja, pa eto još jednog faktora koji će doprineti većem učinku za manje vremena. To znači da će, u krajnjem slučaju, on ili ona uspeti da za jedan sat prevede četiri prevodilačke strane, ali svejedno neće stići šest ili deset. Prevodilac nije daktilograf. Za sebe imam običaj da kažem – mogla bih da kucam i brže, ali ne mogu brže da mislim. Vreme za razmišljanje i proces prevođenja su svakako neophodni.

Stoga me ne čudi i imam razumevanja kada od svojih saradnika ponekad čujem da nisu  spremni da prihvate – hitan prevod, bez obzira što bi mogao biti bolje plaćen. Prevodilac će uvek razumeti prevodioca, a “prekucavanje” ćemo prepustiti stručnjacima za brzo kucanje.