One su svuda oko nas – u spavaćoj sobi, kuhinji i kupatilu, parku, kancelariji. Upravo se teškom mukom izborih sa jednim kapitalcem (neprijatnog mirisa – smrdibubom). Beše braon boje, a inače ima ih i zelenih. Letela, zujala, pa se napokon prizemljila. E tu nastupih ja, jer nije imao ko drugi. Radije bih za protivnika imala Hičkokovu pticu ili kakvog gremlina, no – što je tu je. Razna oruđa su bila u  opticaju, horor je potrajao, ali kao pobednik izašla – JA, a (smrdi)buba – izašla kroz prozor. Samo da se ne vrati sa prijateljicama.

Tvrde stručnjaci da ih je bilo i ranije, 2016. godine možda i pet puta više nego ove, ali „potrebno je da prođe određen vremenski period, kako bismo se mi navikli na njihovo prisustvo“. Čuj, navikli. Ne želim u tome da učestvujem.

Zašto nam ulaze u stanove? Spremaju se za zimu, traže toplo skrovište.

Stručnjaci takođe tvrde da su bezopasne po ljude, a neprijatan miris im je svojevrsna “hemijska” odbrana od neprijatelja. Izbacivanje smrdljive supstance je oblik adaptacije na izbegavanje predatora. Naime, kada su u opasnosti, ispuštaju neprijatan miris iz žlezda, stavljajući na znanje neprijatelju da su neukusne.  Dakako, i tvrde i smrdljive. Što se mene tiče, dovoljno je da ih vidim i bežim ja glavom bez obzira. Ako sam u prilici.

Čujem da su poreklom iz istočne Azije, tačnije – iz  Kine, a ja kažem, …….. ih voz koji ih don’o.

Činjenica je ipak da su doputovale i ostale, a na nama je da smislimo što jednostavnije trikove da se izborimo sa njima. Neke od ideja možete pronaći na sledećem linku.