Još jedno buđenje. Kiša dobuje po prozoru  svoj bluz…

Ko nam je ukrao leto? Već je početak avgusta, koferi spakovani, neko daleko more nas čeka, nadam se i – sunce.

Kišu sam oduvek smatrala svojim saveznikom. Još kao sasvim mala devojčica umela sam satima da  posmatram veseli rikošet njenih kapljica.

Volim to neko posebno  osećanje koje u meni izaziva, te naglašene emocije, tu njenu hipnotičku snagu. Volim da se uz muziku „Svirača na vratima praskozorja“  uputim na psihodeličnu kosmičku plovidbu i u gotovo lirskom smirenju provedem kišni dan.

Dobro je da postoji kiša. Ona čisti sve, i dušu i ulice.  Spira tugu. Istina, ponekad je isuviše omamljujuća, kao ova danas. Pridružiću joj zvuke omiljenog mi Pink Floyd-a i tako potrošiti ovaj dan.

No posle kiše uvek dolazi sunce, šarena duga i radost.  Treba samo biti strpljiv.