Fjodor Mihajlovič Dostojevski, književni stvaralac, genije i majstor pronicanja duše, bio je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. U svojim delima zadirao je u najmračnije delove ljudskog srca, saučestvovao u nesreći drugih, patio sa onima koji pate, proživljavao muke umirućih, Pored pisanja bavio se i novinarstvom i filozofijom.

Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi, kao drugo od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski. Pisanjem je počeo da se bavi veoma rano. Više pročitajte na: http://srednjeskole.edukacija.rs/biografije-poznatih-licnosti/fjodor-mihajlovic-dostojevski

Jedan od mnogobrojnih citata Dostojevskog: “Ako si uspešan u nečemu, ili će te kopirati, ili će ti zavideti, ili će te mrzeti”- najbolje govori o odnosu njegovih savremenika o njemu samom. Kopirati ga – bilo je nemoguće, a zavisnika i mrzitelja je bilo. Pa ipak, i najveći zapadni pisci tog vremena bili su njime opčinjeni.

Osnivač psihoanalize Sigmund Frojd je priznao da se njegova metoda ne može primeniti na likove iz dela Fjodora Dostojevskog.

Kafka je osećao duboku povezanost s Dostojevskim, a njime su bili fascinirani i Falkner, Markes, Niče, Sartr, Hemingvej, Kurosava …

Prema rečima Virdžinije Vulf, romani Dostojevskog su “opasni virovi, peščane oluje i morske bure koje šište i klokoću, i usisavaju nas. Oni se u potpunosti sastoje od manifestacija duše. Mi smo protiv svoje volje uvučeni, zahvaćeni vrtlogom, zaslepljeni i bez daha, i istovremeno  ispunjeni vrtoglavim ushićenjem”.

Lav Tolstoj za života nikada nije sreo Dostojevskog, ali saznavši za njegovu iznenadnu smrt, shvatio je da mu je on bio – najdraži, najpotrebniji čovek. Pisao je:  “Nikada mi nije palo na pamet da se poredim sa njim, nikada. Sve što je on radio (ono pravo, dobro što je uradio) bilo je takvo da što više toga uradi, ja se osećam bolje. Umnost tuđa u meni izazva zavist, um – takođe, a delo srca – samo radost. Ja sam njega zaista smatrao svojim prijateljem i mislio sam da ćemo se svakako sresti, da do sada nije bilo prilike, ali da je to neminovno. Kad iznenada čitam – umro je. Kao da mi se tlo izmače pod nogama. Uznemirih se, a onda shvatih da mi je bio drag, te zaplakah, i sad još plačem. “

Divne reči, iskrene, ali najlepše (i najbliže mom ličnom stavu) što sam pročitala o ovom, za mene najvećem piscu svih vremena, jeste kazivanje Svetog oca Justina, u knjizi: Dostojevski o Evropi i slovenstvu”:

“Ma s koje strane pristupili Dostojevskom, svetovi su njegovi bezbrojni, vidici su njegovi beskrajni. Mnogostranost njegovog genija poražava. Kao da je Vrhovno Biće uzelo ideje iz svih svetova, posejalo ih u jednoj ljudskoj duši, i — javio se Dostojevski.

Po celokupnoj svojoj pojavi on je prorok, i mučenik, i apostol, i pesnik, i filosof.

On pripada i svima svetovima i svima ljudima, jer je svečovečanski širok i dubok. On je toliko čovek, toliko svečovek, da je svima rod: rod Srbima, rod Bugarima, rod Grcima, rod Francuzima, rod svima ljudima na svima kontinentima. U njemu ima svakoga od nas, te svaki može naći sebe u njemu. Svojom svečovečanskom saosetljivošću i ljubavlju on je svima svoj.

Ništa mu ljudsko nije nepoznato, nijedan mu čovek nije tuđ. Ako je zločinac, kod njega će naći razumevanje; ako je patnik, kod njega će naći odmor; ako je mučenik, kod njega će naći zaštitu; ako je očajnik, kod njega će naći utehu; ako je siromah, kod njega će naći zagrljaj; ako je bezvernik, kod njega će naći nežnog učitelja; ako je vernik, kod njega će naći čudesnu apologiju vere.”

            Osmeliću se da još jednom potenciram ovu divnu misao – ON JE SVIMA SVOJ.