Сваки народ мора да чува и негује свој језик. Свест о језику је основна претпоставка идентитета, целине личности, њеног испољавања. Онај ко нема језик, нема себе, па стога не може имати ни значаја за заједницу, и локалну и светску.

У природи језика је да се мења, осавремењава, лексички богати, поготово у овом нашем ужурбаном времену. Неке речи улазе у језик, неке застаревају и престају да се употребљавају, неке поново оживљавају. Поплава комуникационих технологија, као и неприлагођени англицизми доносе растућу неписменост и површност. Но није наша обавеза да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави.

Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос.

Јануара ове године завршена је Декларација o очувању српског језика и културе, са циљем да се заштити обележје српског идентитета попут српског језика и ћириличног писма.

Но овим тешким и незахвалним задатком бавили су се и кроз историју многи умни људи. Тако, Век Стефановић Караџић је писао: „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи  народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада“.  Познато је и  „Завештање о језику“ Стефана Немање – Оца Симеона, изговорено на самртној постељи, које је забележио најмлађи његов син Растко – Свети  Сава (видео материјал на тему објавио Бобан Станковић, а ви га можете послушати у целости на следећем линку: https://youtu.be/Ni189iEJ02w