Шта се дешава након смрти? Нестајемо ли заувек или настављамо да живимо у неком паралелном свету? Како изгледа то путовање, шта се догађа са добрим, а шта са лошим људима? Има ли светла на крају тунела за добре душе и вечите таме и празнине без светла и звезда за оне лоше? А тело? Шта је оно?

Да ли је живот на земљи само тест – припрема за оно што ће тек да дође? Неки су заиста видели живот после смрти или је то била само халуцинација?

Дугачак је списак питања и без поузданих одговора.

А може ли човек да не мисли, шта га чека … после?

Вечита тема, којом се одвајкада баве и верници и песници, и филозофи и „обични“ смртници. Тако ни велики Његош није био имун на слична размишљања, која је изнео у писму Др Петру Маринковићу, а које наводимо ниже у цлости:

ЊЕГОШЕВО ПИСМО ДР ПЕТРУ МАРИНКОВИЋУ

Петру Маринковићу

Цетиње. 10/22. августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковић,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу.

Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство.

А наше јадно тијело што је?

Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.

Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П. П. ЊЕГОШ