Kažu da sreću čine male stvari i retki trenuci. Nešto poput sreće dogodilo mi se sinoć, na koncertu omiljenog benda u SC. Svaki ponovni susret sa grupom “Galija” evocira meni draga sećanja, proživljene uspomene, stvarajući neminovno neku čudnu atmosferu protkanu jakim emocijama.

Nenada Milosavljevića, poznatijeg kao – Neša Galija, upoznala sam davnih osamdesetih godina.  Sreli smo se jedne večeri, na Jadranskoj obali, dok je sa prijateljima izvodio poznate rok hitove. Usna harmonika, akustična gitara i Neša sa svojim vokalom, kao tipični predstavnik hipi pokreta. To je taj večiti trio. Ovaj susret je na izvestan način obeležio čitavu moju mladost. Druženja su se nastavila, i sledećeg leta, i sledećeg… Sada je Neša već bio frontmen grupe “Galija” (naziv nastao po kafani “Galija”, legendarnom okupljalištu niških umetnika i boema).

Sva moja naredna letovanja u tim mladim godinama završavala su u Makarskoj, u studentskom odmaralištu “Goran”, gde je “Galija” nastupala svake večeri. Mnoge uspomene me vezuju za taj period. Recimo, jednom prilikom dok su izvodili numeru “Na tvojim usnama”, stihom: “Neka te niko ne poželi ove noći” sam se u šali obratila svojoj prijateljici, a ona mi uzvratila: “Zoko, neka te niko ne poželi – nikad”. Uh, sreća pa je i to bila samo šala. I Neša nije ravnodušan prema ovom periodu, štaviše, svoju nostalgiju je ispoljio u poznatom hitu “Skadarska(“Ne mogu da shvatim obalu kao sto je jadranska, tamo nema više nikoga kao sto smo ti i ja… Ne mogu da volim čaršiju kao sto je Makarska…”). Zapravo, u njegovim pesmama postoji mesto za autobiografiju, a muzika je neraskidiv deo njegovog bića. Taj odnos najbolje dočarava stih iz pesme “Oženiše me muzikom, brak iz ljubavi.” A svako, ko je ikada čuo za grupu “Galija”, sigurno zna ovu pesmu:

Moj omiljeni muzičar rodio se u Nišu, februara 1954. godine. Njegovo detinjstvo bilo je više nego teško, zbog samo bezazlenog pada proveo je pet godina prikovan za bolnički krevet, u takozvanom “gipsanom krevetu”. Koliko god zvučalo strašno, taj boravak u bolnici je bio ključni momenat u njegovom  životu. Prisiljen da stalno leži, razvijao je neka posebna čula. Jedini spas u jezivoj bolničkoj atmosferi, gde se lečio, donosila mu je muzika. Voleo je da peva, što je bilo razumljivo jer mu je to bila jedina zabava u krevetu. Svoje bavljenje muzikom započeo je neobično rano i potpuno neplanirano, oduševljen poklonom koji je dobio kao četvorogodišnji dečak. Bila je to mala usna harmonika, od koje se više nikada nije odvojio i zbog koje je svaki dan njegovog budućeg života bio ispunjen muzikom. Kada su roditelji starijem bratu kupili veliku – klasičnu harmoniku, Neša je krišom naučio da svira ovaj instrument. Zatim je usledila gitara. I to sve bez ijednog dana formalnog muzičkog obrazovanja. Samo jedna reč može sve da objasni – talenat. Ogroman i neiscrpni talenat i ljubav prema muzici. A ljubav,  kada je istinska i prava, uvek uzvraća i nagrađuje.

Kao neizmerni romantik, stvara muziku na stihove poznatih pesnika, recimo, Jesenjina – „Ti me svojom hladnoćom ne kušaj“, kao i mnogih drugih, a ne bi bilo pošteno zanemariti ni poetsko stvaralaštvo njegovog brata. I muziku za poslednji album „U raju iznad oblaka“ napisao je na tekstove Predraga Pece Milosavljevića, kojom sjajno naglašava stihove i priču izmešta u prostore koji u sebi imaju nešto vanvremensko, moćno i mistično, ali jednostavno i prirodno.

Komponuje muziku za pozorište, film, dečiju muziku.  Plovidba Galije traje već neverovatnih 42 godine („Ja sam stvarno jako dugo mlad, Ja sam zadnji vojnik rokenrola“). Dakako, plovidba se nastavlja. Iza sebe imaju 20 albuma i muziku za preko 100 pozorišnih predstava, kao i za veći broj filmova. Više o stvaralaštvu grupe „Galija“, kao i o njenom frontmenu Nenadu Milosavljeviću možete pročitati na sledećem linku (Grupa Galija – Istorija).